Srebrenica je bila daleko, daleko iza mene, daleko od mene, ali mi je od prvog dana, od trenutka kada sam kročio u dugo očekivanu slobodu nedostajala. Nije mi nedostajao rat – a možda malo i jeste – nije mi nedostajala smrt – a možda malo i jeste. Nedostajala mi je neposrednost, jasnoća motiva, prevlast poriva, i polako ali sigurno srce je prestalo kucati onako jako, bilo više nije tuklo onako snažno, život je postao borba protiv sebe; u mom prošlom životu sve je bilo dopušteno, ali mom razočarenju nije bilo kraja kada sam shvatio da je tako i u ovom, iako je mlijeko za dijete bilo moguće kupiti u prodavnici, a za kruh zaraditi. Više nije bilo linije koja je dijelila dobre od loših, moje od njihovih, najgori su bili među nama i zapravo, nakon mjesec dana slobode, bilo mi je jasno da sam izgubio sve najbolje ljude koje sam ikad poznavao. Oni koji su preživjeli su također umirali, ginuli i nestajali u miru i iako sam žalio za njima, nešto je u meni govorilo da je tako bolje i počeo sam se pripremati za dan kada će doći red na mene. Ali nije stigao, još nije stigao.
E, moj stari…
3 Likes