Siromaštvo kao navika

#1

Siromaštvo! Izgleda da sama ta reč zvuči prilično „opasno“, pa se u poslednje vreme u literaturi i praksi sve više izbegava. Koriste se moderniji izrazi: marginalizacija, socijalna isključenost, socijalna diferencijacija. Izbegavanje ove reči je, pored ostalog, posledica dominacije neoliberalističkih teorija i ideja o prirodi i uzrocima siromaštva, što sve zajedno ne doprinosi rešavanju problema.

Nije mi sad namera da nabrajam definicije o siromaštvu, ali se može o tome dosta naučti i čitajući Anu Karenjinu od Tolstoja i Gordost i predrasude od Džejn Ostin.

Legendarni bogataš Onazis (tzv. „truli bogataš“; zanimljivo je da se ne kaže i „truli siromah“) rekao je iz iskustva: „Kad neko tvrdi da novcem može sve postići, budite uvereni da taj nikada nije imao novac“.

Šta je siromaštvo za VAS?

Je li siromaštvo kada imaš samo parče hleba, a imaš sa kim da ga podeliš ili je siromaštvo kada sediš sam za stolom pun hrane, i nemaš sa kim to da podeliš?

#2

Definitivno ovo drugo. Dzaba cijelo carstvo kada se nema sa kime to podijeliti.

#3

Siromaštvo može da se odnosi na svašta nešto, a po mom mišljenju najgore je duhovno i moralno siromaštvo. Kad su ljudi moralno i duhovno bogati, uglavnom ne hrle mnogo za materijalnim bogatstvom. Naravno, da se ne lažemo svi mi volimo da nam je lijep i lagodan život, ali neki ljudi su spremni za rad te materijalne lagodnosti da žrtvuju i dušu sopstvenu. A na kraju, ustvari, budu najsiromašniji.

#4

Klasični primjer “političke korektnosti”. Ali prema onima koji misle da ih siromaštvo u materijalnom smislu sputava u nečemu što inače nema veze sa realnošću. Tipa neću da idem na tu i tu svadbu jer su tamo svi bogati i izgledaću jeftino. Takvi ljudi su siromašni i duhom, što je dobitna kombinacija da si samog sebe osudio na propast.